Посвећно свој нашој дјеци која су (а има ли иједно да није) била жртве етикета и етикетирања. Једни су постали њени сапутници већ са првим животним корацима посматрајући своје родитеље док један другоме лијепе етикете; други су прерано бачени у канџе немани, одрастајући не само у њеним чељустима, већ и наметнутом увјерењу да је етикетирање лијек против етикетирања. Тако смо се сви нашили у истом вртлогу. Неман, звана етикета, смије се слушајући шта говоримо о борби против вршњачког насиља, о борби за слободу и права дјетета, док она слободно шета стазама одрастања учећи нас да је сва моћ у њеним рукама.
У РАЗГОВОРУ СА ЕТИКЕТОМ
Добро де, када смо се већ срели, хајде да поразговарамо. Само, знаш ли ти на кога си набасао? Егленисаћемо, ћаскати, дан убијати, а кад помислиш да сам отишла и да можеш одахнути што си ми леђа угледао, ја ћу на теби остати. Све ја знам, шта си и какав си, ко су ти родитељи, ко пријатељи, ко потомци, којих још немаш. Али, полако, доћи ће и на њих ред.
А ти? Шта ти о мени знаш? Мислиш, мало ћемо се забавити, па ћеш ме када ти досадим свом школском другу послати. Али, неће моћи! Вјештија сам ја, моћнија и спретнија него што ти се чини. Оно, отићи ћу сигурно до њега, поготову сад кад си ме њему послао, није да нећу, али ћеш ти тек тада остати заувијек у мојој власти. Враћаћу ти се на хиљаду начина, долазити с оне стране с које ме најмање очекујеш, улазити на улазе за које мислиш да су одавно забрављени. Ако не вјерујеш, пажљиво погледај одрасле: и своје родитеље, и своје учитеље, и своје пријатеље. Заглављени између дјетињства и старости, а преокупирани појмом зрелости коју мисле да су давно досегнули, заборављају да сам од дјетињства била уз њих, мучила их и кињила на хиљаду начина, док се на мене нису толико навикли да ме данас и не примјећују. И управо тада, када ме не виде, ја сам најмоћнија. Убацим им жаоку да су зрели, одрасли, способни, да имају право на све, па и да ме прикаче на врат сопственој дјеци. Огрнути плаштом заборава који су преко главе навукли не би ли заборавили све муке које су са мном имали, каче ме на ваша чела, увјерени да ништа друго не раде него вас васпитавају… Наравно, у почетку ме видите у мом најљепшем издању, па и не осјећате да сам вам се са оним: љепотане, паметнице, пчелице… већ уселила у дом. Тек онда, када не испуњавајући очекивања одраслих постанете: вуцибатине, тупани, сметењаци… замрзјећете ме. Међутим, то неће бити мржња према мени, већ према себи самоме. И одатле почиње све. Мој стварни живот и моја побједа.
Ја сам краљица неједнакости и разлика. Ја на вашим неједнакостима профитирам. Што сте ви различитији, то сам ја богатија. Ја ваше различитости наглашавам и вирим из сваке од њих. И из сваког страха. Из нелагоде. Из неизвјесности. Из очекивања да ће те бар одрасли разумјети, јер њима је позната мапа одрастања, сваки камен и свака раскрсница на њој. Ништа од тога! Па и они су моји робови. И сви они учитељи, и наставници, и професори који ће ме као знак распознавања на све своје ученике ставити. Моје име носиће сви: и љенчуге, и блесе, и мајмуни, и глупаци, и сељаци, и дивљаци… али и они који ме не виде иза паравана многих: бистрица, вредница, одликаша, господе…. Ја сам највећи господар, јер мене се плаше сви. И твој наставник, баш онај који неће да заустави оног који са мном другује и другима ме немилице дијели. Он још највише. Правиће се да не види што не треба, и не чује што не жели, само да не бих неким случајем на његовом челу осванула. И баш зато и освићем.
А шта ти чиниш? Наводно се од мене ограђујеш, наводно са мном не разговараш, а слушаш ме, ево сат времена упорно. Хтио би да од мене руке опереш, правиш се да ме не познајеш, а још си ме у вртићу видио. Сјећам се како сте се са мном играли и о мене отимали, трудећи се да на вашем другу ружно изледам да бих на вама љепше стајала. Васпитачи су покушавали да вас упозоре да се са мном не ваља дружити, али џаба. Па и они су ме, на ваше очи, свуда са собом носили и учили вас сопственим примјером да сам ја господарица.
И ето, ти се, један једини, нашао да ћутиш док ти се обраћам, да наводно са мном не говориш. А слушаш ме пажљиво. И волиш ме болан, него не знаш. Не можеш ме сатима слушати, а не вољети. Свему и свачему ја дам цијену, па и најмањем и најнеугледнијем. Зато, хајде да примирје склопимо. Ми смо једно другом потребни. Ти мени дајеш моћ, ја теби цијену. Само, једно не смијеш чинити – не смијеш ми окренути леђа, презрети ме, игнорисати, понашати се као да не постојим ни у твом, ни у туђим животима. Очајнички ћу се борити да се то не деси. Јер, ако то учиниш, ја ћу се истопити пред суначаном капијом слободе иза које скривена чекају истинска права дјетета.
Етикета је рекла своје. Ту је све – њена замака, њена снага, њена слабост. Хоћемо ли као друштво имати снаге да је одстарнимо, прво из сопствених живота, па из живота сваког дјетета? Са етикетирањем се не креће у рат. Етикетирање се уништава осмјехом који ће, умјесто етикете, бљештати на лицу сваког дјетета.
Ауторка: БОЖИЦА ЦВИЈЕТИЋ
