Данас је поводом Међународног дана жена одржана радионица са ученицима IV и V разреда ОШ „Ристан Павловић“.
Дјеци смо представили дио едиције издавачке куће Пчелица – „Знамените српкиње из пера књижевница за децу“ која је посвећена женама које су обиљежиле историју у различитим областима. Ова едиција нас подсјећа на жене које су својим дјелима надживјеле вријеме у коме су живјеле. Представили смо кратке биографије Вилхелмине Мине Караџић, Надежде Петровић, Исидоре Секулић, Милунке Савић, Десанке Максимовић и Милице Стојадиновић Српкиње.
Вилхелмина Мина Караџић била је ћерка Вука Стефановића Караџића, познатог реформатора српског језика, и Аустријанке Ане Марије Краус. Рођена је 1828. године у Бечу, гдје је провела највећи дио живота.
Од малих ногу, Мина је показивала изузетан дар за учење. Била је веома везана за свог оца и често му је помагала у раду – преписивала је његове текстове, преводила писма и водила преписку са многим ученим људима тог времена. Поред тога што је била образована, Мина је била и талентована умјетница. Бавила се сликањем и данас је позната као једна од првих српских сликарки.
Најчувенији њен рад је портрет њеног оца Вука Караџића, који је и данас веома цијењен.
Надежда Петровић је била српска сликарка с краја деветнаестог и почетка двадесетог вијека. Сматрају је једном од најзначајнијих сликарки импресиониста у српском сликарству тог периода. Рођена је у Чачку 1873. године. У Београду стиче диплому за наставника цртања, а сликарство усавршава у Минхену (гдје остаје четири године) и Паризу. Свако њено путовање и свако ново животно поглавље пратиле су и серије слика инспирисане мјестом и тренутком. Иако су је пратиле негативне критике, била је и до краја остала велики борац за своје идеје и идеале. Познат је и признат њен друштвени ангажман. Последње године живота проводи као добровољна болничарка у Балканским ратовима. Помаже рањенима и обољелима од пјегавог тифуса, од којег и сама оболијева и умире у Ваљевској војној болници у априлу 1915. године
Исидора Секулић била је једна од најобразованијих и најмудријих жена у српској књижевности. Рођена је 1877. године у малом војвођанском мјесту Мошорину. Студирала је природне науке и математику, а поред тога је знала више страних језика, што јој је помогло да чита и проучава дјела свјетских писаца. Ипак, највише је вољела да пише. Њена најпознатија књига, “Писма из Норвешке”, описује њена путовања по овој далекој, хладној земљи и доноси утиске о њеној природи, људима и култури. Осим што је била одличан писац, Исидора је била и прва жена која је постала члан Српске академије наука и уметности. Преминула је 1958. године у Београду, али њене књиге и данас читају многи који воле лијепу ријеч и мудре мисли.
Милунка Савић се прерушила у мушкарца и пријавила се у српску војску под именом Милун Савић. Учествовала је у биткама, храбро се борила и нико није примијетио да је жена. Милункина тајна је откривена тек када је била рањена. Када су љекари схватили ко је она, јавили су њеним старјешинама. Војска јој је понудила да ради као болничарка, али је Милунка одбила – жељела је да настави да се бори. Дозволили су јој да остане у војсци, и она је учествовала у Првом свјетском рату, гдје је показала невјероватну храброст. За своје херојске подвиге, добила је бројна одликовања, више него било који војник тог времена. Постала је прави симбол храбрости и снаге. Послије рата, Милунка се посветила породици и бризи о сиромашној дјеци. Иако је живјела скромно, никада није тражила награде за своја дјела. Данас је памтимо као једну од највећих српских хероина, жену која је својим дјелима доказала да храброст, пожртвованост и љубав према отаџбини немају граница.
Десанка Максимовић је рођена у Дивцима код Ваљева 1898. године. Одрасла је у угледној учитељској породици. Дјетињство је провела у Бранковини. На Филолошком факултету у Београду дипломирала је 1923. године и почела да ради као наставница Треће женске гимназије. Врло вјешто и складно повезивала је традиционално и модерно, па је њен стих био и остао приступачан најширем кругу читалаца. Увијек је била уз „мале“ људе из народа. Због изузетности дјела које нам је оставила, сматрају је једном од најзначајнијих српских пјесникиња. Умрла је 1993. године у свом дому у Београду, поштована и вољена од бројне породице и цијелог свог рода.
Милица Стојадиновић Српкиња је рођена у Срему око 1830. године. Одрасла је у свештеничкој породици и била изузетно везана за родни крај и Фрушку гору. Звали су је и “ Врдничка вила“ по мјесту Врдник (Фрушка гора) гдје је провела највећи дио живота. Њени поетски почеци познати су по патриотској поезији. Због тога је често долазила у сукоб са мађарским властима, јер је Срем тада био дио Аустро-Угарске царевине. Прву књигу родољубиве поезије под називом „Песме“, објавила је 1850. године. Такође је објавила и дневник “ У Фрушкој гори“ 1854. године. Сматрају је првом женом репортером, јер је извјештавала о турском бомбардовању Београда 1862. године. Последњих десетак година живота провела је у Београду, гдје је умрла 1878. године у тешкој биједи и потпуно заборављена.
У другом дијелу радионице ученицима је подијељен већ припремљен материјал (папир у боји, машнице, цвјетићи, тракице и сл.) који су искористили за израду осмомартовских честитки. Још једанпут је до изражаја дошла бујна дјечија машта и креативност. Честитке које су понијели са собом и које намјеравају поклонити себи драгим особама су лијеп подсјетник на претпразничке тренутке проведене у нашој Библиотеци.
Izvor: pvportal.me
