Pitajte Psihologa MenuForum NavigationForumActivityPost Reply: Postavite nam pitanje <blockquote><div class="quotetitle">Quote from Guest on 26. Maja 2025., 19:25</div>kako da napravim svoj socijalni život u 24-toj? Nisam nikad imao, nisam naučen od roditelja da uživam u životu, i sad se odjednom kao očekuje da imam devojku. A ja ne volim da živim kod kuće zato što komšijski psi stalno laju, i daju mi napade panike, i sada samo egzistiram u sobi sa čepićima u uši tokom noći, ili slušalicama, kada radim. Ne vidim budućnost, u svemu što rade. Pričaju da treba da gradim ovde kuću da zivim sa buducom zenom, a ja ne mogu da trpim lajanje pasa, daje mi anksioznost i nista ne mogu povodom toga, jer sa svih strana se čuju stalno. Prozor me muka da otvaram stoga. I zato, često izadjem u lokalni park, u 17-20h, jer tada najvise psi laju, i divlja ceo komšiluk, nemam mira kući. A opet mi je teško što nikad nisam imao socijalni život, sve se svodilo da učim, i na dobijanje posla. A evo, čak i da dobijem stalan posao (sada imam neki pripravnicki, i radio neki freelance), osećam se prazno sa tim novcem, novac mi ne pomaze da zivim zivot, jer ga nikad nisam ni ziveo. Ne znam šta da pričam sa ljudima, ako i koga upoznam, na fakultetu, sve je bilo tako utegnuto, nisam se mogao opustiti, jer morao sam slusat predavanja, i odma kuci jer imam prevoz , da ne bi kasno dolazio. A i morao sam da učim, jer da sam se tako opustio ne bih zavrsio u roku, i to me bolelo jako puno. A eto, i sa zavrsenim faksom, osecam se kao neuspeh, bezvredno. Muka mi je trazenja posla, kolko sam trazio pre, i nikad nista, a da pokusavam da se ubacim u neko društvo, bilo na faksu, il neki kratki kurs, uvek se osećam kao stranac u tom društvu. I jedostavno ne osećam želju da razvijam odnose sa ikime, ako ce se neko drustvo raspasti. Jer kao prvo, meni nije fino, i meni ne odgovara. Jer znam da se mnogo akcenata stavlja, da mi ugodimo drugima u konverzaciji, da imamo društvo, ali zaboravlja se, i da meni samom treba da bude fino. Roditelji su mi rekli, da treba da putujem. Razmišljam se da odem u Pariz npr. al opet imam blokadu, "da idem sam", iako znam da ću verovatno uživati i meni će biti fino, i odgovarati. Tako, i da obiđem primorje, osecam, se glupo da idem sam. Znam da mnogo potiče od toga što roditelji mi nisu davali paznje kad sam bio mali, a i dan danas. I zato se osećam, da takav model odrastanja je dao potpuno destruktivan na moju ličnost. Tolko, da ne vidim smisao i budućnost da gradim porodicu ikada na taj način, a još manje ovde na isti plac gde i kuća (ili još jedan sprat..). A i još teškoća nalaženja posla, isto mi jako odmaže u svemu ovome. Kako da vidim budućnost? Kako da uzivam u zivotu kada uvek brinem o sledecem zaposlenju, sledećem računu? Al sa druge strane, ako tolko štedim, da i ne koristim taj novac, on faktički gubi svoju vrednost, kao što i vidim. Džabe sam ja skupio 8000€ do sada, kad samo neke sitnice sam kupio za sebe, i kompjuter do skora, što nikad nisam imao. Ubilo me siromaštvo. u svakom smislu. siromašan finansijski, socijalni i ne vidim duhovno smisao takođe. Ako bi pomisljao o nekoj veri, imam osećaj da samo mi je to ruganje. npr. ako neko ima lep izgled, i kazu ljudi "blagoslovio Bog", onda se osecam, "onda mene Bog nije blagoslovio sa izgledom, ili novcem? nešto sam ja u krivu". I zato se ne osećam da pripadam u nijednoj crkvi, iako bi trebalo da da neku utehu, ali ništa, iako sam pokušao, al ne osećam se iznutra dobro. Kad sam rekao roditeljima to. Oni su samo rekli "da ti sam moraš to da rešiš". Znači opet se svodi, na taj nedostatak paznje u svemu, pa čak i ovome. Nisam vredan paznje, da se ikad pozabave sa mnom. Oni nikada nisu mene hvalili, kao sto vidim da drugi roditelji hvale. Jedostavno nisam imao nikakvo detinjstvo, samo sam egzistirao, jer nikad nisu imali para. I čekalo se da odrastemo, da se zaposlimo, i da mi sami sebi damo ta iskustva. A sad kad sam odrastao, druga je priča, "već se očekuje da imaš devojku", "vec se ocekuje da si imao srecno detinjstvo". A sramota me da pričam o ovome s drugima, jer jedostavno je ovo depresivno pričati, i osećam se kao teret svima, ali zaista. </blockquote><br> Cancel Total Views: 5083Share this:FacebookXLike this:Like Loading...
